Učenje od smeha Understand article

Prevela Katarina Katanić, Biološki fakultet, Univerziteta u Beogradu. Neurolog i stand-up komičarka Sophie Scott objašnjava kompleksnost i socijalni značaj smeha.

Kako nasmejati dvoranu punu naučnika? Za Sophie Scott, odgovor je jednostavan: puštaš audio snimke ljudi koji se nekontrolisano smeju i reakcija je zarazna.

Ali za Sophie, ovo je mnogo više od korisnog načina za probijanje leda pred publikom. Ona radi na neurologiji smeha na Londonskom Univerzitetu (eng. University College London, UCL) u Velikoj Britaniji. Njeno istraživanje analizira fizički proces smeha i u isto vreme njegovu društvenu ulogu i kako koristimo smeh u održavanju odnosa. Smeh nije samo zabavan, kaže ona, već je i neverovatno koristan.

Zamislite da ste otputovali u stranu zemlju čiji jezik ne govorite ili čija kultura vam je nepoznata; kako komunicirate? Ispostavilo se da postoji nekoliko univerzalnih izraza i uzvika. Većina ljudi prepoznaje strah ili gađenje, ali radost? Zadovoljstvo? Jedna pozitivna emocija koju je Sophie dokazala da može biti univerzalna je smeh. U savanama Afrike, tokom Sophienog istraživanja, kada su se lovci osećali luckasto ili postiđeno, počinjali su da se smeju i uskoro bi ceo Sophien istraživački tim počeo da se smeje.

Nazad u sali, Sophie je koristila audio snimke da nas nasmeje. Nije samo audio snimak taj koji nas tera na smeh, kaže ona, već i reakcija naših suseda i kolega koji sede pored nas. Možda mislimo da se smejemo na šale, ali se u stvari smejemo uglavnom zbog interakcije sa drugim ljudima- osobina koja se javlja kod svih sisara, od primate do pacova, za koje je smeh povezan sa igrom i golicanjem, kao i kod nas. ,,To je veoma socijalno ponašanje,” objašnjava Sophie. Stupamo u interakcije sa ljudima kroz priču, što je isključivo ljudska sposobnost, ali potom koristimo veoma staro ponašanje sisara, smeh, da bismo pokazali ljudima da nam se dopadaju.

Ako ikada čujete nekoga kako se smeje, kaže Sophie, vaš mozak aktivira neurone i priprema se da se smeje, zato što smo predodređeni da se uključimo. Postoje dve vrste smeha- istinski nevoljni smeh tokom kojeg jedva možete da dišete, i ,,lažni” koji se koristi kao sredstvo za društveno podmazivanje- i kako je Sophie dokazala, mozak odgovara in a ,,lažni” smeh. Ovo je istinito, iako dve vrste umaju različite fizičke i neurološke signale i možemo da razaznamo koji je koji. Sophieino istraživanje je pokazalo da ne samo obe vrste smeha izazivaju neurone da se pridruže, ali i ,,lažni” osmeh podstiče naš mozak da pokuša i razume zašto se osoba smeje i kako mi treba na to da odgovorimo.
 

Dakle smeh je društveno oruđe koje koristimo da prenesemo različite emocije, da se povežemo sa ljudima i da damo znak da nismo pretnja. I, kaže Sophie, iako možemo da razaznamo razliku između ,,lažnog” u ,,pravog” smeha, ,,lažan” smeh je još uvek koristan za ove društvene uloge.

Sophie se priseća incidenta koji je skoro videla u vozu da bi dokazala svoju poentu. Dva muškarca su sela za sto u vozu, pridružila im se žena koja je radila. Žena je ustala da bi se pomerila, ali dok je objašnjavala zašto (rekla je da joj se ne dopada miris čovekove kafe), nasmejala se i učinila da se i oni nasmeju. Ovo, kaže Sophie, je bio idealan način da smiri situaciju i uveri se da nije nikoga uvredila. Ipak, nastavlja Sophie, sigurna je da ako bi pitala učesnike, ni jedan čovek se ne bi sećao smeha.

Prema Sophie, svi potcenjujemo koliko se smejemo iako koristimo smeh svaki dan da bismo podstakli vezivanje i izbegli sukobe i negativne emocije. Za nas koji pričamo o tome kako volimo ljude koji nas zasmejavaju, Sophie ima otkrivajuću poruku. Umesto što nam se dopadaju ljudi jer umeju da nas nasmeju, možda se smejemo sa njima jer ih već volimo.

Razumevanjem ponašanja i neurološlih osnova smeha, kaže Sophie, znači više od razmišljanja o šalama. Može da obezbedi ključnu ulogu itmeđu ljudskog govora, odnosa i emocionalnih stanja. Zato nemojte samo da tražite nekoga sa dobrim smislom za humor kada popunjavate svoj profil za upoznavanje; obratite pažnju na to da li vi i vaš izabranik uživate u smejanju zajedno.
 

Fizičke osnove smeha

Da biste razumeli smeh, kaže Sophie, ne možete da gledate samo mozak. Morate da obratite pažnju na deo tela na koji fiziolozi ne troše puno vremena na posmatranje: grudni koš. Koristite rebra sve vreme da biste disali. Koristite međurebarne mišiće, mišiće smeštene između rebara, da biste udahnuli i izdahnuli, polako šireći i skupljajući grudni koš, a taj pokret sledi blagi sinusoidni obrazac. Čim počnete da pričate, dišete potpuno drugačije, veoma finim pokretima grudnog koša koji izbacuje vazduh.
 

Ali disanje može biti prekinuto smehom. Kada se smejete međurebarni mišići počinju da se regularno kontrahuju, i dobijate značajnu cik-cak vrstu istiskivanja. Svaka ova kontrakcija vam daje zvuk- ,,Ha!” Kako su kontrakcije uzastopne, mogu izazvati grčeve i otežano disanje. Slušajući smeh svojih prijatelja, primetićete da dostižu značajno više nivoe nego što u normalnim okolnostima mogu, zbog jačine vazduha koja je izbačena iz pluća. Ovi nivoi se povećavaju sa povećanjem fiziološkog uzbuđenja osobe koja se smeje. Takođe može dovesti do otežanog disanja, frktanja, mrmljanja i zviždanja.

Samo različiti delovi mozga podstiču ,,lažan” i nevoljni smeh, putem istraživanja koje je sprovela Sophie otkriveno je nekoliko akustičnih i fonetskih razlika između ,,lažnog” društvenog smeha i nevoljnog veselog smeha. Neke od ovih razlika su direktno povezane sa većim snagama koje su nastale tokom nevoljnog smeha, koje je veoma teško dobrovoljno proizvesti. Sophie veruje da ovo ukazuje na to da ,,lažni” smeh ne mora biti jednostavno slabija forma ,,pravog” smeha, ali da imaju svoje jasne markere, koji prikazuju njihov socijalni značaj.

Download

Download this article as a PDF