Na putu izlecenja kancera Inspire article

Prevela Jelena Gvozdenovic-Jeremic. Joan Massagué otkrio je tajne koje mogu spasiti mnoge zivote. Kao strucnjak za celijsku deobu i sirenje kancera, jedan je od 50 najcitiranijih naucnika u svim naucnim oblastima. Razgovarao je sa Sarah Sherwood o svojim nedavnim istrazivanjima metastaze i…

Sta vas je navelo da pocnete da se bavite naukom?

Priroda i kolekcionarstvo su me oduvek fascinirali. Secam se tacno dana kada smo ucili o mineralima u osnovnoj skoli. Cinjenica da se metali mogu ekstrahovati iz ruda bila je kao «bogojavljenje» za mene. Sigurno je to da sam bio jako zainteresovan kako stvari u prirodi funkcionisu i dovoljno srecan da imam roditelje koji su to razumeli i podrzali. Oni su me podstakli i omogucili moje studiranje, ali me nikada nisu primoravali. Mislim da je to razvilo u meni pravu zelju da naucim vise o stvarima. Pored znatizelje, porodicna tradicija svakako je imala znacajnu ulogu. Naime, poticem iz porodice sa tri generacije farmaceuta: moj deda, ujak, otac i majka svi su bili farmaceuti.

Prirodno, kada je doslo vreme da se odlucim sta da studiram, izabrao sam farmaciju. Studije su mi dobro isle i davao sam ispit za ispitom, ali sam tek na cetvrtoj (od pet) godina programa shvatio da je moja prava ljubav zapravo biohemija. Ona mi je izgledala kao kljucali lonac pun ideja. Struktura DNK je bila otkrivena vec nekoliko godina i stvorila je kamen temeljac na kome se zasnivaju mnogi principi biohemije. Principi kao, na primer, uticaj hormona na celije i mogucnost razumevanja sta tacno oni rade jako me je zaintrigirala. Tako sam se i odlucio da se prebacim i radim doktorat iz biohemije.

Moja dokktorska teza obradjivala je metabolizam glikogena i njegovu kontrolu pomocu insulina, molekula koji je ukljucen u dijabetes. Jednog dana direktor odseka me je upitao: “Sta je to sto zelis da radis?” “Da nadjem lek za dijabetes, naravno”. Rekao je da je to dobar odgovor ali suvise ambiciozan. Bolesti se moraju postepeno otkrivati rekao je, kao i to da ce oni naci dovoljno dobar projekat na kome cu moci da radim. Secam se da sam sa odobravanjem dao povrsan odgovor a u sebi sam mislio “ Ali ja zaista zelim da pronadjem lek za dijabetes”

Od 1976-79 moja teza i moj rani naucni razvoj doziveo je svoj procvat pod inspirativnim vodjstvom mog mentora, profesora Dzoan Ginovart. U isto vreme, ipak, bio sam svedok ogranicenih mogucnosti koje su akademski naucnici imali za razvoj svoje karijere u Spaniji. Decenije zapostavljanja od strane vlade, ograniceni izvori i slabo rukovodstvo napravili su buducnost istrazivanja neatraktivnom. Tako, 1979 otisao sam na postdoktorske studije na Braun Univerzitet u Americi, ubedjen da ce to biti moje poslednje godine naucnog istrazivanja.

Zamisljao sam da cu se vratiti u Spaniju da nastavim karijeru kao farmaceut ili u lokalnoj farmaceutskoj industriji. Umesto toga, jedna za drugom stvari su pocele da se desavaju u SAD i nakon uspesnog postdoktorskog perioda sa profesorom Mikalom Cehom, nasao sam se 1982 kao nezavisan vodja laboratorije na Univerzitetu Masacusets. U to vreme promenio sam polje istrazivanja sa dijabetesa na celijski rast i rast tkiva, sto je relevantno za kancer. Onda 1989 ponudjeno mi je mesto Sefa katedre na Memorijalnom Sloan-Ketering Centru u Njujorku, gde sam ostao i do danas.

Vase nedavno istrazivanje fokusira se na izucavanje metastaza-procesa kojim se tumori sire sa jednog organa na drugi i koji uzrokuje 90% svih smrtnih ishoda u slucaju kancera. Kako se to ustvari desava?

Do skoro, metastaze su se smatrale jako kompleksnim procesima tako da nismo znali odakle da pocnemo. Zadnjih godina, ipak, polako smo poceli da otkrivamo tajne tog procesa. Bilo je nemoguce, na primer, reci sta navodi celije kancera da se oslobode sa jedne vrste tkiva i napadnu drugo tkivo. Sada znamo, na primer, da bi celije kancera krenule da metastaziraju, one podlezu izvesnim genetskim promenama i takodje tkivo koje ce one naseliti mora imati izvesne karakteristike u prilog rasta i invazije celija tumora. Mnogi ljudi ne znaju, na primer, da celije kancera koje poticu sa dojke imaju tendenciju da napadnu kosti, pluca, jetru ili mozak. S druge strane tumori debelog creva najcesce metastaziraju na jetri ili plucima, retko na kostima ili mozgu. Mi ne samo da otkrivamo gene koji omogucavaju ovim migracijama da se dogode, vec detaljno, korak po korak otkrivamo ceo proces.

Nedavna istrazivanja u mojoj laboratoriji, na primer, pokazuju da kombinovana aktivnost 4 gena omogucava celijama tumora da napuste svoje originalno staniste i napadnu neki udaljeni organ. To se desava kada celije kancera dojke metastaziraju na pluca. Ali sto se desava na jednoj vrsti tumora ne desava se uvek i u nekoj drugoj. Mi sada proucavamo da li su isti geni ukljuceni, na primer, u sirenje kancera dojke na mozak ili na kosti. Nadamo se da ako identifikujemo i razumemo ulogu gena ukljucenih u sirenje raznih tipova kancera, bicemo u mogucnosti da napravimo lekove koji ce deaktivirati ove gene i zaustaviti proces u potpunosti.

Nadate li se da ce se lek za rak pronaci za vaseg zivota? Sta vi mislite da je neophodno da bi to postigli?

Ja sam veoma optimistican. Tretmani kancera su znacajno napredovali zadnjih godina i veoma efektivni tretmani za izvesne tipove tumora vec postoje. Tako, zahvaljujuci napretku u istrazivanjima i novim lekovima neke forme decje leukemije na primer imaju procenat izlecenja i do 90% gde pacijenti ne pokazuju vise znake ili simptome bolesti. Ipak, jos uvek je dug put pred nama. Treba da otkrijemo nove tretmane koji ce biti jos efektivniji, manje toksicni i manje skupi od postojecih.

Jasno je vec sada da ce najprestiznija istrazivanja, ona koja ce dovesti do bitnih rezultata, zahtevati saradnju eksperata iz mnogih razlicitih oblasti i zato su nam potrebni bolja opremljenost i medjusobna saradnja. Danasnja istrazivanja kancera zasnivaju se na veoma sofisticiranim mikroskopskim tehnikama, X zracima visoke rezolucije, genetici, genskoj transkripciji, kompjuterskoj nauci, molekularnoj i celijskoj biologiji, genskoj ekspresiji i biofizici- pored klinicke ekspertize. Ova nova kultura integracije klinicke i eksperimentalne nauke kreira prave mogucnosti za plodnu saradnju. Ideja je da kroz tri decenije dovoljno znamo o bioloskoj i genetskoj osnovi kancera da bi mogli da napravimo znacajan pomak.

Kako rezultati istrazivanja u laboratorijama pronalaze put do bolnica gde mogu biti od znacaja za obolele od raka?

Tradicionalne terapije kojima se tretira rak, ukljucuju hirurgiju, radioterapiju i hemoterapiju, napravile su znacajan korak u smanjenju smrtnih ishoda uzrokovanih mnogim tipovima kancera. Ali ovi pristupi generalno se fokusiraju na uklanjanje solidnih tumora i tretiranja okolnih celija radijacijom i lekovima da bi se sprecio ponovni rast tumora. Cesto glavni cilj ovog pristupa je kontrola rasta glavnog tumora, dok verovatno problem lezi negde drugde-u sekundarnom tumoru koji se javlja na drugom delu tela kada kancer pocne da metastazira. Donedavno, veoma malo istrazivanja i nekoliko pokusaja otkrica lekova su se fokusirali na ovaj aspekt. Znajuci gene koji su ukljuceni u metastazu daje nam dobre osnove za lekove koji ce biti efektni.

Mada, jos uvek je rano, ali sledeci korak bi bio da se ispitaju ove mogucnosti. Prvo potencijalni lekovi moraju biti otkriveni i testirani u laboratoriji, na celijskim i zivotinjskim studijama. Kada se zavrsi taj proces i potencijalni lek se pokaze kao obecavajuci on mora ici kroz seriju klinickih ispitivanja- razvijenih od strane doktora- u kojima ce biti testirani na grupi pacijenata sa kancerom da se vidi koliko je efektan i koje su propratne pojave. Ovo je dug proces, koji ipak ne daje nikakve garancije. Uopsteno, samo mali broj potencijalnih lekova pronadjenih u laboratoriji dostigne nivo klinickog ispitivanja i to moze potrajati i po 15 godina. To je dug process sa ogromnim investicijama u smislu vremena, napora i novca ali veoma vredan truda na kraju kada se pronadje tretman koji spasava ljudske zivote.

Sta bi vi rekli osobi koja je obolela od kancera, ili nekome kome je neko blizak oboleo od kancera kada cuje za vasa istrazivanja i zeli da zna kada ce lek biti dostupan da im pomogne?

To je veoma tesko pitanje , ali i veoma cesto. Ja obicno objasnim ljudima sa ovom vrstom pitanja da ja nisam doktor i da nisam kvalifikovan da tretiram pacijente. Ja radim u laboratoriji i fokusiram se na istrazivanja procesa koji dovode do kancera, ne na razvijanje lekova ili njihovu primenu na pacijente. Odgovornost za tretiranje pacijenata i pocetak klinickih studija je na doktorima u bolnicama. Sta je bez sumnje sigurno je da bi pobedili kancer naucnici i doktori moraju veoma blisko saradjivati. To je, ipak, neverovatan osecaj kada dodjemo do otkrica koja na kraju pomazu ljudima.

Vi ste napusitli Spaniju pre 28 godina i otisli za SAD i Memorijalni-Sloan Ketering Centar. Sada pomazete osnivanje novog Instituta za Biomedicinska istrazivanja u vasem rodnom gradu, Barseloni. Koliko je vazno premostiti jaz izmedju istrazivanja u raznim delovima sveta?

Mada je moja laboratorija bazirana u Njujorku, ja sve vreme saradjujem sa drugim Insitutima na lokalnom, nacionalnom i internacionalnom nivou, ukljucujuci i IRB u Barseloni. Tako bi istrazivanja i trebala da izgledaju. Naucnici sve vise shvataju da oni ne mogu efektno da rade u izolaciji. Mada mogu biti veoma uspesni u svom poslu, oni nikada ne bi postigli cilj pretvaranja osnovnih istrazivanja u medicinske aplikacije ako rade izolovano. Ideja je da se kombinuje naucna, tehnoloska i medicinska strucnost da bi se kreirali cvrsti cvorovi na internaconalnom nivou koji bi mogli da saradjuju sa slicnim Institutima i bolnicama sirom sveta gde bi podelili svoje znanje strucnost.

Ovo je veoma uzbudljivo vreme desavanja u nauci. Kroz takvu vrstu saradnje naucnici imaju mnoge mogucnosti da rade u laboratorijama sirom sveta. Talenat i strast za nauku dolaze iz celog sveta. Neki clanovi moje laboratorije dolaze iz velikih gradova, sa poznatih univerziteta (kao sto su Njujork, Los Andjeles, Cikago, Santjago, Meksiko, Toronto, Bec, Minhen, Rim, Madrid, Barcelona, Peking, Kalkuta, Tokio i Istanbul) dok drugi dolaze iz manjih gradova. Jedan student odrastao je u zabacenoj dolini Himalaja u Nepalu, drugi pak na malom ostrvu uz obalu Islanda, ili drugi pak iz malog grada sa severa Grcke ili iz ruralnog dela Argentine, na primer. Sa pozitivnim pristupom i malo srece ljudi sa talentom i strascu uvek nadju svoj put.

Sto se tice Spanije, situacija je danas znatno drugacija nego kad sam ja otisao. Postoji mnogo bolja podrska vlade sto se tice osnivanja instituta i infrastructure sto omogucava spanskim naucnicima da ostvare znacajan doprinos. Spanija ima izuzetne istrazivace u oblasti istrazivanja raka koji su ostvarili znacajne rezultate na svetskom nivou. Ipak, njihovi naucni rezultati tradicionalno nailaze na prepreke prilikom transfera na opipljive rezultate. Mi treba da pronadjemo efikasan nacin da dovedemo zajedno tri glavna orudja koja imamo za borbu protiv raka: osnovna, klinicka i farmaceutska istrazivanja.

Jedna stvar je izvesna, ipak, a to je da sledeca generacija naucnika ima veoma dobre sanse da napravi znacajan pomak u borbi protiv raka. Nas posao je da podsticemo mlade talente i omogucimo nasim biolozima, geneticarima, farmaceutima i doktorima dobro usavrsavanje i neophodne resurse koji su im potrebni da bi dotakli izazove s vrha. Moj savet buducim naucnicima? Dodjite na vas lokalni Fakultet ili Univerzitet i razgovarajte sa postdiplomskim studentima i drugim naucnicima. Pitajte ih kako su poceli i sta znaju o mogucnostima za nekog kao sto ste vi. Dobijte raznovrsna misljenja i sledite ih!

Download

Download this article as a PDF